Manastir Svetog Prohora Pčinjskog

Manastir Sveti Prohor Pčinjski je jedan od najstarijih srpskih pravoslavnih manastira koji je nedavno proslavio 950 godina trajanja. Manastir Svetog Prohora Pčinjskog se nalazi na samoj granici sa Republikom Severnom Makedonijom, u prekrasnom i mirnom okruženju šumovitih obronaka planina Rujna i Kozjaka, na levoj obali prekrasne reke Pčinje, u blizini sela Klenike, 30 km južno od Vranja.

Reka Pčinja je Predeo posebnih odlika, leva pritoka Vardara, izvire na planini Doganici, protiče kroz Trgovište i kod manastira Svetog Prohora Pčinjskog prelazi u Makedoniju. Manastir je posvećen Svetom Prohoru koji je proveo svoj monaški život od preko 60 godina u usamljenoj oblasti Nagoričkih i Osogovskih planina. Svetinju manastira Svetog Prohora Pčinjskog određuje kult Svetog Prohora, jednog od balkanskih svetaca, podvižnika i pustinjaka iz 11. veka. Svetiteljeve mirotočive mošti su tokom prošlih vekova čudotvorno izlečile mnoge bolesne koji su ga molili da se moli za njih.

Legenda o manastiru Svetog Prohora Pčinjskog kaže sledeće: krajem 10. veka, vizantijski vojskovođa i član kapadokijske vojne aristokratije, Roman Diogen, goneći tokom lova ranjenu srnu koja je kod Prohora našla utočište, sretne starog isposnika od koga se uplaši i počne bežati. Vidoviti starac Prohor ga pozove i reče mu da ide u Carigrad, gde će biti izabran za cara. Diogen ubrzo postade car (Roman IV Diogen, 1068- 1071.), ali zaboravi na proroka Prohora, zbog čega ga ovaj u snu prekori. Car potraži pustinjaka u pećini nagoričkoj pred kojom ga je sreo, ali kako ga ne nađe, podiže na tom mestu hram i posveti ga velikomučeniku Svetom Đorđu. Na obroncima planine Kozjak se nalaze isposnica Svetog Prohora, mesto njegovog podvizavanja i smrti, kao i ‘otisci’ njegovih stopa u kamenu. Fresko-ikona Svetog Prohoga je naslikana na steni u šumi, blizu manastira.

U 11. veku su manastir Svetog Prohora Pčinjskog razorile Osmanlije. Bio je u okviru vizantijske države sve do Nemanjinih osvajanja područja oko Vranja između 1180. i 1190. godine. U sastav Srbije ovo područje ulazi tek krajem 13. veka, u vreme velikog župana Stefana Nemanje. Manastir Svetog Prohora Pčinjskog je razoren više puta, a najveću štetu pretrpeo je 1371. godine od strane Turaka, koji su ga gotovo sravnili sa zemljom. Stradanje manastira je naročito intenzivno posle „Kosovske bitke“, 1389. godine, kada su ga Turci više puta rušili. U 14. veku ga je obnovio srpski kralj Milutin, angažujući svoje najbolje dvorske /solunske/ slikare Mihajla Astrapu i Eutihija. Kasnije, tačnije 1817. godine, manastir Svetog Prohora Pčinjskog je razrušen i od strane Albanaca, a tokom Prvog svetskog rata su ga opljačkali Bugari. Posle oslobođenja Srbije od Turaka, 1878. godine, izgrađena je velelepna manastirska crkva, kakvu danas vidimo. Nova crkva manastira Svetog Prohora, sa šest kupola i zvonikom su sagrađeni 1898. godine, a opasavali su je ostaci zidova starog hrama.

Neki izvori, međutim, svedoče o značajnijoj starini svetinje Prohora Pčinjskog. Svedočenja Gorana Krstića govore “da je crkva, po svoj prilici, zidana oko 2-3. veka, kao i većina hramova na području Stare Srbije. Na to ukazuju ostaci pravoslavne bazilike. Nije poznato ko je bio neimar, ali sudeći po istorijskom periodu – crkva je pripadala Ohridskoj arhiepiskopiji koju je uspostavio Sveti Petar. Po svemu sudeći je to bila srbska crkva jer su romejskim delom carstva po Hristu, uglavnom vladali Srbi generali i imperatori-carevi. Crkva je porušena u pohodu severno-rimskih legija tokom prodora na Carigrad. Sveti Prohor je, kako kažu žitije, za svoje podviženje, kao sledbenik Svetog Jovana Rilskog, odabrao planinu Kozjak, u čijem su se podnožju nalazili porušeni ostaci pravoslavnog svetilišta. Prohor je u to turobno vreme pokušao da namastir obnovi na temeljima postojećeg. Predanje govori da je crkvu „počeo da obnavlja i zida Sveti Otac – starac, ali se ona nije dala dozidati.” Ovde se misli na prepodobnog Prohora. Takođe predanje govori da se tek nakon posebnog sna, Starac Prohor dao na obnovu porušenog manastirišta, ali kada je prorekao Diogenu sudbinu, znao je da će namastir doživeti puni sjaj. Diogen biva krunisan i postaje Car Roman. Kao što je poznato, caru se posle upokojenja u snu javi Starac koji ga podseti na obećanje da kada postane car – obnovi namastir. Roman posle ovog sna pođe da nađe isposnika, ali se Prohor beše upokojio. Car ispuni obećanje i obnovi – ne sagradi – namastir u 11. veku. Politički događaji koji su se odigrali krajem 10. i početkom 11. veka, morali su ostaviti traga u graditeljstvu ove oblasti. Pobedom cara Vasilija II, 976-1025, nad carem Samuilom, Srbi su sa Romejima povratili ranije izgubljene teritorije Balkanskog poluostrva, što je zahtevalo reorganizovanje političke i crkvene uprave i stavljanje stanovništva pod vizantijski uticaj. Carskom poveljom iz 1020. godine, vizantijski car Vasilije II je reorganizovao Ohridsku Patrijaršiju, kasnije Arhieposkopiju, u kojoj se pominje episkopija Morzoviška, u čijem sastavu je, pored ostalih mesta, i Kozjak – danas planina u čijem podnožju se nalazi manastir Svetog Prohora Pčinjskog….. Po kazivanju Stefana Prvovenčanog, veliki župan Stefan Nemanja je oslobodilačkim ratovima protiv Vizantije, između 1180-1190. godine, vratio oblast Vranja. Pripajanjem vraćenih teritorija Srbskoj državi, otvorila se potreba za organizacijom crkve koju je 1220. godine sproveo Sveti Sava. Manastir je u to vreme ostao u granicama i sastavu srbske države, sve do njenog definitivnog pada, ali je i tada neko mislio o njemu. Tek za vreme vladavine kralja Milutina, posvetiše svetinju Svetom Prohoru. Kralj Milutin je uz svojih 40 manastira-zadužbina obnovio i ovu crkvu, pa iz karlovačkog rodoslova saznajemo da “sagradi i manastir Pšinskom Prohoru”. To potvrđuje i opeka uzidana u severnoj fasadi stare crkve, sa imenom SAVA izvedenim u plitkom reljefu, što otkriva neposrednu brigu arhieposkopa Save III (1309-1316) o obnovi hrama. Kralj Milutin je 1316. ili 1317. godine angažovao solunske slikare Mihaila Astrapu i Evtihija da oslikaju obnovljeni hram. Od tada manastir radi kao kulturno-prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat. Takođe, ovde je formirana i manastirska bolnica. 1389. godine su manastir razorile Osmanlije, a 1490. ga je obnovio Marin iz Kratova. Manastir se ponovo našao u okvirima srpske države 1912. godine”.

Stari deo crkve manastira Svetog Prohora Pčinjskog, odnosno njen severo-zapadni deo, ima orijentalnu apsidu. Relikvije Svetog Prohora se čuvaju u ovom delu manastira, što mu daje posebnu kulturnu i duhovnu vrednost. Za manastir Svetog Prohora Pčinjskog, još od vremena Svetog Save, vezano je manastirsko lečilište – bolnica i škola. Prvi učitelji bili su monasi i to uglavnom iz Hilandara. Osnovna škola pri manastiru Svetog Prohora Pčinjskog osnovana je 1878. godine, od kada su postojale i bogoslovska i ikonopisačka škola. Freske manastira Svetog Prohora Pčinjskog, veoma visokog kvaliteta, naslikane su krajem 15. veka, za vreme obnove hrama. Ostatak crkve je oslikao T. Jovanović iz Kumanova 1904. godine. On je naslikao nekoliko interesantnih kompozicija sa prikazima igumana i najvećeg dobrotvora koji je zajedno sa narodom iz okolnih sela obnovio manastir. Na južnom zidu manastira Svetog Prohora Pčinjskog predstavljeni su Staroslovenski pustinjaci-isposnici Jovan Rilski, Joakim Osogovski i srpski sveci, među kojima je Sveti Knez Lazar. Manastir Svetog Prohora Pčinjskog je pod zaštitom Zakona kao spomenik kulture od 1950. godine, a 1979. godine proglašen je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja.

Lepo uređena manastirska celina Svetog Prohora Pčinjskog odiše duhovnom, spokojnom i toplom atmosferom, zahvaljujući netruležnim moštima Svetog Prohora – jednog od najznamenitijih hrišćanskih svetitelja koje čuvaju manastir. Manastir Svetog Prohora Pčinjskog danas predstavlja kulturno-prosvetni centar ovog kraja Srbije, sa bogoslovskom školom, prepisivačkom i ikonopisačkom radionicom. Celinu manastira Svetog Prohora Pčinjskog upotpunjuju dva konaka – konak Kralja Petra I oslobodioca i Vranjski konak, tradicionalna vodenica iz 19. veka, stoletne hrastove šume i mirisne livade vrletnih padina planina Kozjaka i Rujna, razdvojene plahovitom rekom Pčinjom. Najveći deo ambijentalnih vrednosti rečnog toka Pčinje sadrži brojne vidikovce, počev od nižih delova livada, šuma i pašnjaka, preko terasa i aluvijalnih ravni, do najviših vrhova okolnih planina.

‘Sveto mesto manastira Svetog Prohora Pčinjskog se određuje kao kult jednog od balkanskih isposnika iz 11. veka. Središte kulta je u crkvi koja čuva svete mošti svetitelja – Svetog Prohora Pčinjskog. Jezgro manastira je sagrađeno tokom nekoliko vekova i obuhvata brojne pripadajuće kapele ili objekte odvojene od crkve, na manastirskom posedu. Po crkvenoj tradiciji o mestima koja je posećivala Presveta Bogorodica, ovo svetilište – sveto mesto predstavlja i život Svetog Prohora Pčinjskog. Njegova isposnica se nalazi na padinama planine Kozjak, gde se on podvizivao i verovatno i završio svoj život, gde se u kamenu nalazi otisak njegovog stopala. Poput brojnih nedovoljno istraženih ili neistraženih primera na Balkanu, ovo sveto mesto se određuje ikonom Svetog Prohora naslikanom na steni u šumi, u blizini manastira, reke i česme. Život Svetog Prohora je takođe ostavio trag u očuvanih toponimima ovog regiona, kao što je ime planine Starac”. Svetlana Smolčić-Makuljević, Univerzitet Beograd
Monumentalni Vranjski konak kompleksa manastira Svetog Prohora Pčinjskog je građevina jedinstvene autentične arhitekture Balkana i jedno od najlepših zdanja ovog stila u Srbiji. Izgradio ga je između 1854. i 1862. godine vranjanski trgovac Hadži-Mihajlo Pogačarević. Vranjski konak manastirske celine Svetog Prohora, sa ukupnim smeštajnim kapacitetom od oko 100 ležaja je danas izuzetan turističko-kongresni centar, zahvaljujući lepo i tradicionalno uređenom smeštaju u prostranim sobama i apartmanima, opremljenim autentičnim nameštajem od drveta i prirodnih materijala koji, sa manastirskim spokojem i belinom fasade, čine poseban sklad. Odličnoj organizaciji skupova, sastanaka, prezentacija i drugih događaja posebno odgovara moderna, tehnički potpuno opremljena kongresna sala sa 100 mesta, uz 4 posebne klub sale i kabinama za prevodioce. Gostima koji borave u konaku manastira Svetog Prohora Pčinjskog, bilo kao turisti željni upoznavanja raskošne kulture, duhovnosti i prirode ovog dela Srbije, kao i organizatorima i učesnicima skupova, su na raspolaganju prostrani restoran tradicionalne atmosfere, kao i etno-restoran smešten u tradicionalnoj vodenici iz 19. veka, u kome se služe tradicionalni specijaliteti, pripremljeni tehnikom “ispod sača” – “manastirska bašta”, “vranjska klučanica”, “kisela ljutenica”, “leskovačka trljanica”, “metohijska tava”, “gospodar Jefremovo grne”, “hadžijski ćevap”, “kozjački smuk”, “beli uvijač”, “biftek sa nemanjićke trpeze”, i još čitav niz nesvakidašnje ukusnih i zaboravljenih starih srpskih jela.

Pored verskog smisla, boravak u manastiru Svetog Prohora Pčinjskog omogućava mnoštvo radno-opuštajućih, duhovnih i turističkih aktivnosti i nezaboravnih doživaljaja : romantična i autentična venčanja, nezaboravna krštenja, kongresni rad ili sastanak, opuštajuće i blagotvorne šetnje mirisnim livadama i gustim šumama kroz očuvanu prirodu Kozjaka i Rujna, razgledanje manastira Svetog Stefana i Svetog Pantelejmona, koji su obližnje duhovne riznice srpske kulture, tihovanje u manastirskoj porti, poseta isposničke pećine u kojoj se Sveti Prohor proveo svoj monaški život, razgledanje crkve Bogorodičinog uspenja u selu Mrtvici iz 4. ili 5. veka, izlet u Vranje sa razgledanjem kuća oca Justina Popovića i Bore Stankovića, razgledanje arheološkog nalazišta Kale – Krševica, izlet do manastira Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, izlet do spomenika Zebrnjaka – spomen kosturnice srpskih boraca istorijske Kumanovske bitke, tokom Prvog Balkanskog rata u selu Mlado Nagoričane, razgledanje neolitske megalitske opservatorije Kokino, uranak na travi, planinarenje, sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova, biciklističke ture, ribolov…

Црква је по свој прилици зидана око 2-3 века, као и већина храмова на простору Старе Србијњ. На то указују остаци православне базилике. Ко је био зидар се не зна, али по историјаком периоду припадала је охридској архиепископији коју је успоставио још Св. Петар. По свему судећи је Србска јер су Ромејским делом царства по ХРисту, углавном владали Срби (генерали инператори). Онда је црква порушена у походу  северно римских легија и продору на Цариград. Св. Прохор, што и житије кажу, за своје подвижење, као следбеник Св. Јована Рилског, је одабрао планину Козјак у чијем су се подножју, налазили порушени остаци Православног Светилишта. Прохор је у туробно време покушао да намастир обнови на темељима постојећег.. Предање говори да је цркву „почео да обнавља и зида Св. Отац (Старац) али се она није дала дозидати.” Овде се мисли на преподобног Прохора. Такође предање говори да се тек након посебног сна Старац (Прохор) дао на обнову порушенох манастиришта. али када је прорекао Диогену судбину знао је да ће намастир доживети пуни сјај. Диоген бива крунисан и постаје Цар Роман. И као што је познато Старац, њему се после упокојења, у сну јави Диогену, када га подсети на обећање да када Цар постане и Намастир обнови. Роман после овог сна дође, али Прохор се беше упокојио, али испуни обећање и  обнови (не и сагради) намастир у 11. веку. Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Срби са Ромејима су вратили раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај.  Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, касније архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак – данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског.. Према казивању Стефана Првовенчаног, Немања је ослободилачким ратовима против Византије, између 1180-1190. године вратио област Врања. Припајањем враћених територија Србскиј држави, отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је у то време остао у границама и саставу србске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему. Тек за време краља Милутина посветише светињу Св. Прохору. Краљ Милутин је уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316).  Краљ Милутин је 1316. или 1317. године ангажовао солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају обмовљени храм. Од тада манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат. Такође, ту се формира и манастирска болница. После косовске битке, 1389., манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.