Manastir Duboki Potok
Manastir Duboki Potok se nalazi na severu Kosova i Metohije, u Ibarskom Kolašinu, u opštini Zubin Potok, blizu zaseoka Pridvorica, između sela Dobroševine i Čitluka. Crkva manastira Duboki potok, posvećena Vavedenju Bogorodice je sagrađena u 14. veku i nalazi na lepo uređenom uzvišenju, a tokom svoje duge istorije je rušena i objavljana u nekoliko mahova. Najpre je Bogorodičina crkva manastira Duboki potok stradala i obnovljena u 16. veku, te u prvoj polovini 18. veka, ali nažalost i u najnovije vreme sukoba na Kosovu i Metohiji. U 19. veku je crkva manastira Duboki Potok postala značajno duhovno središte naroda i najvažniji kulturno-istorijski objekat severnog dela Kosova i Metohije, na padinama Mokre Gore, Rogozne i u dolini Ibra.
Crkva manastira Duboki Potok je 1868. godine proširena i oko nje su podignuti konaci. Manastir Duboki Potok je danas jedini srpski manastir na Kosovu i Metohiji u kome se čuvaju dragocene istorijske rukopisne knjige: četvorojevanđelje, službeni minej i zbornik propovedi iz 14., 15. i 16. veka. U manastiru Duboki Potok se nalaze i delovi moštiju Svetih Vrača Kozme i Damjana, a izuzetno veliki ugled u narodu ima ruka svetog mučenika Nikite /poznata kao Sveta Ruka/ mučenika koji je postradao 372. godine. Takođe ovde se čuva i ikona svetog Jovana Krstitelja iz 14. veka. U konaku manastira Duboki Potok je 1891. godine počela da radi prva škola u Ibarskom Kolašinu. Danas monaštvo brine o ovom svetom mestu.
Arhimandrit Romilo, + 19.09.2021.
Rođen u bogomoljačkoj porodici Jelića 1973. godine, u selu Mioče /Rudo/, postio i molio se od deteta. Završio Bogosloviju u Beogradu. Otišao u manastir 1993. godine i zamonašem za Vavedenje 1995. u manastiru Zočištu. Rukopoložen za jeromonaha u Mušutištu, u manastiru Svete Trojice za slavu 1997. godine. Kidnapovan sa monasima u Zočištu 1998. godine, na dan Svetog Prokopija su pušteni. Mesec dana kasnije, 1998. godine je postavljen za starešinu manastira Svetih Vrača u Zočištu. Jula meseca 1999. godine su morali sa bratijom da iznesu mošti i pobegnu za Prizren, odakle su sklonjeni u manastir Crna Reka, zajedno sa moštima. Postavljen za starešinu manastira Duboki Potok, na Svetog Vasilija Ostroškog 2000. godine. Manastir je bio u lošem stanju, ništa nije bilo obnovljeno. Tada je počeo obnovu postupno, od malog konaka, do velikog. Obnovio je crkvu – ikonostas i mermerni pod, a 2013. godine je završen živopis, obnovio je i izgradio ekonomske i druge zgrade. Neumorno se trudio da uz materijalnu obnovu manastira, poradi i na duhovnoj obnovi, držeći redovno bogosluženja sa Svetom Liturgijom. Otac Vitalije bi ponekad u šali rekao:,,Мa, držimo i crveno i crno, a i zeleno.” Bio je omiljen kod sviju, kao narodna majka. Nikada se ni sa kim nije svađao, niti je kome ikada naneo štetu ili bilo šta loše. Nismo ga nikada čuli da nekoga osuđuje ili ogovara, iako je znao šta se dešava….. A kada bi nekoga čuo da je ljut na drugoga i to govori, onda bi otac Romilo, sa dečijom bezazlenošću, govorio: ,,Nemoj ga dirat, pusti neka Bog to uredi.” Zbog te bezazlenosti njegove je bio voljen od sviju i vest o njegovom upokojenju nas je sve potresla i duboko zabolela. Upokojio se kao neumrli radnik u Vinogradu Gospodnjem, tako da možemo reći sa pesnikom: ,,Mnoggo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je omeo.” Večan ti pomen, oče naš dobri Romilo! /tekst na dan upokojenja oca Romila napisao njegov verni prijatelj koji je dozvolio preuzimanje/
