Crnogorska narodna nošnja
Kultura i tradicija današnje Crne Gore je očaravajuća, baš kako crnogorska veličanstvena istorija i geografski položaj nalažu. Crnogorska narodna nošnja je izuzetno bogata, elegantnih modela, kombinacija jarkih boja, sa bogatim zlatnim vezom. Radi uklapanje u nošnju, vez je u zlatu, što tradicionalnu nošnju Crne Gore čini jednom od najlepših u Evropi, a radniku koji izrađuje nošnje, za par – mušku i žensku narodnu nošnju, treba oko tri meseca.
Njegoš je svojim junacima ustanovio Medalju Obilića, a Crnogorcima dao nacrt najspskije kape : sa crninom u znak žalosti za Kosovom i crvenom ravnom čohom – simbolom krvave kosovske ravnice, čiji ograđeni kutak sa pet zlatnih žica i grbom Nemanjića u sredini simbolizuje pet vekova borbe Crnogoraca za slobodu i vasks Srpstva.
Crnogorska kapa je tradicionalna kapa, deo crnogorske narodne nošnje koju nose Srbi u Crnoj Gori, kao i Srbi u Hercegovini. Crnogorska kapa je u obliku ravnog cilindra. Gornja površina je crvene boje i zove se tepelak, a okružena je crnim rubom koji se zove derevija. Jedan deo tepelaka je okružen sa pet zlatnih niti, u čijem centru su se nalazili inicijali vlasnika kape ili vladara, a uglavnom su predstavljena četiri slova S što je narodno, ali ne i heraldičko objašnjenje. Postoje i druge verzije imena, kao ona sa zvezdom petokrakom koja se nosila za vreme komunizma. Crnogorska kapa je slična ličkoj i hercegovačkoj kapi, kao i kapi koja je tradicionalno nošena u Risnu. Konačni dizajn, onaj koji se koristi danas, po legendi, napravio je poznati crnogorski vladar i pisac, sveti Petar II Petrović Njegoš, koji je izrazio simbolizam boja – crvena boja tepelaka označava krv ljudi koji su poginuli 1389. godiine na Srpskom Kosovu i Metohiji, crni rub predstavlja korotu, tj žal za njima, a pet zlatnih niti predstavlja vekove koje su Srbi proveli pod turskom vlašću. Kroz istoriju je crnogorska kapa imala nekoliko različitih naziva. Među njima su i “valjana”, “bela”, “kariklija”, “zavratka”. Danas je jednostavno zove crnogorska kapa.
Narodna nošnja je uvek bila važan deo života Crnogoraca. Od kog materijala i u kom stilu je nošnja izrađena je govorilo puno o ličnosti. Koreni crnogorskog kulturnog nasleđa sežu u prošlost. Crna Gora je vekovima bila meta brojnih osvajača i svi raznovrsni uticaji su se mešali u zemlji koja ih je manje-više prihvatila, da bi oni konačno bili prilagođeni cronogorskom načinu zivota. Kao rezultat nastale su umetničke vrednosti i osobine crnogorskih stanovnika i kultura. Pored ovih kulturno-istorijskih činalaca, geografski uslovi Crne Gore su imali veoma značajan uticaj na izbor platna od kojih su izradjivane narodne nošnje. Određena crnogorska sela su i danas teško dostupna i veza sa civilizacijom je retka, što je u prošlosti crnogorskih sela bio veoma čest slučaj. Iz tih razloga su seoski stanovnici morali samostalno da šiju svoju odeću i da ih izradjuju od materijala koji su im bili dostupni. Materijali koji su najčešće korišćeni u izradi tradicionalnih nošnji Crne Gore su vuna, kozja dlaka, kudelja, lan, španska trska, a u malim količinama se proizvodila i koristila svila.
Muška crnogorska narodna nošnja
Ako pođemo od reda oblačenja, na prvom mestu su dokolenice. Dokolenice su vrsta čarapa koja čvrsto stežu zglobove. Za izradu ove vrste čarapa je potrebno veliko umeće, a najznačajnije je da je za njihovo oblačenje potrebno dosta vremena, bez obzira na iskustvo. Dokolenica treba da su snažno priljubljene uz noge, što omogućava lakše i bezbednije pokrete, a bilo je izuzetno važno Crnogorcima koji su se oduvek kretali kamenitim podnebljem. Pored dokolenica koristile su se čarape bjecve, koje su imale prorez sa strane, a bile su obrubljene crvenim ili tamno plavim grubim platnom. Pantalone su se oblačile odmah posle čarapa, tako da naležu na deo dokolenica. Često su pantalone i dokolenica bile pričvršćene vrpcom, da se ne bi odvojile, a za to su pravljenje specijalne kukice na dokolenicama. Pantalone običnih Crnogoraca su bile bele i šivene su od grubog platna i nepromočive čoje. Pantalone su oko struka bile šire, duboko ispod kolena su se sužavale. Crnogorci su nosili pojas sa pletenicom kroz koji je prolazila uzica, da bi pantalone bile dobro opasane oko struka. Muška crnogorska košulja je imala okovratnik i prorez na prsima, koji se zakopčavao dugmadima. Košulja se uvlačila u pantalone i najčešće je bila bela /retko se sreće Crnogorac u raznobojnoj košulji/. Košulja je bila obavezan deo muške crnogorske narodne nošnje i vezana je za festivale. Osim košulje, gornji deo muške crnogorske nošnje čini “gunj” /seljačka jakna dugih rukava/. Gunj je imao kratke kićanke na grudima, koje su se okretale pojedinačno. Crnogoci su nosili ovu kratku jaknu čiji su se krajevi preplitali, a zakopčavala se bakarnim dugmadima. Gunj je zamenila “dolama” sa rukavima ispod pazuha, koja je do prvog dugmeta skoro sasvim otvorena, tako da se može prebaciti pozadi. Na taj način su ruke ostajale samo u košulji. Ovo je bilo od izuzetnog značaja i veoma karakteristično za Crnu Goru, jer je ovim načinom odevanja, narodna nošnja korišćena u svim godišnjim dobima. Tokom leta se nisu nosili rukavi na dolami, ili su rukavi bili zabačeni pozadi, a zimi su Crnogorci stavljali rukave na svoje dolame. Dolama u crnogorskoj narodnoj nošnji je obično zelene boje i izrađena od grubog i nepromočivog materijala. Završeci dolame /rukavi i uglovi kićanki/ su ukrašeni tamnocrvenom bojom. Ispod gunja se nosio “dzemadan”, izrađen od crvenog grubog platna i obično izvezen na stranama pamučnim ili svilenim nitima crne ili zlatne boje. To je haljetak sa kićankama koje su išle jedna preko druge, a zakopčavao se sa četiri dugmeta od metala, sa crnim čvorovima od svilenog konca. Džemadan se nosio preko grudi, obuhvatajući sve do grla. Ivice kićanki džemadana su takođe ukrašavane čvorovima sa zlatnim vezom. Džemadan je nekada zamenjivala “ječerma”, koja nije imala kićanke i preklop, sa ravnim prorezom na grudima. Na obe strane “ječerme” su bila dva reda crnih svilenih dugmadi kao dekoracija. Ispod dugmadi je bilo nekoliko kukica i čvorića, kojima se odozdo prema sredini zakopčavala ječerma. Ječerma se obično zakopčavala samo kukicama i čvoricima, jer su Crnogorci ostavljali grudi nepokrivene. Preko gunja je isao “jelek” /izvezena jakna bez rukava/. Jelek je izrađivan od grubog materijala i bio je ukrašen trakom ili zlatnim vezom. To je gornji deo odeće, sličan kaputu, ali bez rukava. Napred je veoma otvoren, a njegova karakteristika je da se nikada ne zakopčava. Jelek je nekada zamenjivala “toka” /srebrna pločasti oklop/, koji je imao isti oblik kao jelek, a na prednjoj strani su obično bile srebne ploče. “Toke” su na različite načine pričvršćivane za jelek, blizu tela, a budući da su od metala, podsećaju na oklop, što je bila u prošlosti Crne Gore zapravo njegova uloga. Crnogorska kapa je tradicionalna kapa koja se nosi u Crnoj Gori.
Bokeška nošnja /nošnja stanovnika Bokokotorskog zaliva/ nije ništa manje živopisna od crnogorske, jer je nose pripadnici iste rase i jezika, a razlika među njima se jedva moze prepoznati – po kneževskim inicijalima na crnogorskoj kapi. Mišljenja smo takođe da crnogorski gorštak nosi nadmoćni odraz slobode i nezavisnosti, koji su srazmerni razlikama u njihovoj istoriji i političkim uslovima.
Ženska crnogorska građanska nošnja
Neki istrazivači koji su se bavili narodnim nošnjama Crne Gore vrše njihovu podelu na građanske i tradicionalne nošnje. Ova podela se bazira na razlici u oblačenju pravoslavne žene i one koja je živela obično na primorju – žene katoličke veroispovesti. Tradicionalne ženske nošnje crnogorskih područja su se obično sastojale od : košulje, vunene haljine, suknje, pregače, pojasa, marame za glavu i čarapa, a kao zamenu odeće su žene koristile kamizolu /određenu vrstu haljetka/, koret /kratki kaput obično braon boje/, zubun /odeća bez rukava/, curdiju /vrstu jakne kratkih rukava ili bez rukava/ i kaftan. Od obuće se najčešće koristio opanak /seljačka obuća/, papuče, a ponekad i cipele.
Kada govorimo o ženskoj građanskoj nošnji Crne Gore, moramo imati na umu sve istorijske i modne događaje u 18. veku. U to vreme se nosila šira odeća sa naborima, koja je pokrivala ramena i imala duboki izrez uokviren faltama od čipke ili nekog tamnijeg platna. Rukavi su bili ravni, obično sa ukrasnim manžetnama. Haljinu sa faltama je tek kasnije zamenila haljina sa naborima. Ovi nabori su počinjali od sredine dekoltea i pružajući se oko vrata, slobodno padali na leđa. Sa prednje strane je dobro utegnut korset bio povezan sa svake strane trouglastim umetkom na pojasu, koji je bio bogato ukrašen. Gornji delovi odeće su na neki način otvorili put suknji i bili su manje ukrašeni. Haljina je imala ukrasni okovratnik, takođe ravnih rukava, dužine do lakata i završavala se naborima iz kojih su virile čipkane manžetne.
Ženska crnogorska narodna nošnja
Suknje za žensku crnogorsku narodnu nošnju su obično izrađivane od kudelje i lana. Svečane suknje su izrađivane od svile i damasta i obično su bile ukrašavane ukrasnom trakom ili zlatnim vezom. Suknje su zakopčavane dugmadima i “ambretama”, koje su imale ukrasnu i upotrebnu funkciju. Rasa je deo odeće koji se nosio preko bele košulje. Rasa je izrađivana od različitih vrsta vune. Suknja je bila odevni predmet koji su koristile žene koji su nosile “rasu”, članice bogatije klase doseljenika. Izrađivane su od platna indijane, kamelot svile i drugih vrsta materijala.
Pojas je deo tradicionalne crnogorska narodne nošnje. Siroki pojasevi se izrađuju od vune. Kasnije su zamenjeni “jakicarima”, čvrstim kožnim pojasevima, ukrašenim crvenom bojom. Nekada je pojas bio izrađivan od kudelje i lana. Pojas se zakopčavao dugmadima sa kopčom ili, što je bilo uobičajeno, pojas širok od 6 do 8 cm se jednostavno omotavao oko struka.
Prava karakteristika ženske crnogorske narodne nošnje je “cemer”, koji je zamenio “jakicara”. To je jednostavniji pojas sa srebrnim filigranskim nakitom i ima dve kopče ukrašene raznovrsnim kamenjem /najčešće zelenim ili tamno crvenim kamenjem/. Postojao je takođe kovani Cemer. Ispod starog teškog pojasa je bio drugi, poznat kao “ženski trak” . “Ženski trak” je traka od grubog platna, širine do 6 cm i više od 5 metara duga, kojom su žene omotavale svoj struk, kako bi se zašitile od pritiska teškog pojasa koje su nosile. Pregača/kecelja je smatrana neophodnim delom tradicionalne crnogorske nošnje. Pregaču su žene nosile uz narodnu nošnju, jer je ona služila za svakodnevnu upotrebu. Takve pregače su izrađivane od “tela” i “indijana platna”. Postojale su pregače za svečane prilike, koje su bile ukrašavane svilom i zlatnim vezom. Jecerma je vrsta kratkog haljetka, koji ide do struka, sa ili bez zakopčavanja, obično izrađen od grubog platna ili somota. Kamizola je takođe vrsta haljetka – anterije koja se nosila preko košulje. Izrađivana je od svile ili damasta. Ovakvu anteriju su imale samo žene viših društvenih klasa. Zubun je izrađivan od grubog platna, “bombazine” ili somota, u raznim duzinama. Zubuni su bili bez rukava ili sa rukavima, obično sa dugmadima, kojima su se zakopčavali.
Dolama je vrsta gornjeg dela odeće, obično izrađena od grubog materijala, koja je korišćena u svečanim prilikama. Dužina dolame je obično dostizala do kolena, a ponekad je bila i duža, obično sa rukavima. Dolame su bile ukrašavane zlatnim dugmadima ili zlatnim trakama. Bran je široka ženska haljina. Ona se nosila preko košulje i izrađivana je od gornjih ili donjih delova suknje. “Stan” je bio priljubljen uz telo, dok je donji deo imao 5 nabora. Dužina brana je dosezala do stopala.
Izvor www.Destination-Montenegro.com i drugi
