Planina Nidže Kajmakčalan

Nidže je planina u južnoj Makedoniji preko koje danas vodi granica sa Grčkom. Najviši vrh planine Nidže je Kajmakčalan, visine 2521 metara. Planina Nidže je nastala rasedanjem tokom tercijera i čine je uglavnom paleozojski škriljci, a na najvišim delovima ima mezozojskih odlika. Planina Nidže je značajna po izuzetnom bogatstvu šuma, planinskih pašnjaka i raznovrsno bogatoj flori. Planina Nidže se prostire na današnjoj makedonsko-grčkoj granici, istočno od Pelagonijske kotline i njena istočna padina je skoro strmoglavo vertikalna, gotovo sasvim nepristupačnog terena. Prema severozapadu se planina Nidže graniči sa Skočivirskom kotlinom, a Crna reka se u velikom luku sliva do reke Satoke, koja dalje protiče desno, pravcem više od 90 stepeni jugoistočno do sliva sa Gradaštanskom rekom.

Uprkos vekovnog spora oko svojatanja Makedonije, delić ove danas nezavisne države ima za Srbe izuzetan istorijski značaj. Tokom Prvog svetskog rata, od 12. septembra do 03. oktobra 1916. godine se na vrhu Kajmakčalana i okolnim surovim planinskim vrhovima odigrala istorijska Kajmakčalanska Bitka između srpskih i bugarsko-nemačkih snaga. Za Srbe, osim strateškog, Kajmačalan je imao veliki značaj i zbog toga što se preko njegove najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije. Srpski vojnici su zbog toga bili posebno motivisani da učine ono što je neprijatelj smatrao nemogućim, te su smatrali i nazivali Kajmakčalan “Vratima Srbije” ili “Kapijom slobode“. Kajmakčalanska bitka je bila najsurovija ofanziva čitavog solunskog vojnog pohoda i završena je srpskom pobedom, ali sa previsokom cenom – oko 10000 poginulih i ranjenih vojnika.

Juna 1918. godine je doneta odluka da se krene u proboj Solunskog fronta. Srpska vojska je bila podeljena u dve armije – Prvu, kojom je komandovao vojvoda Petar Bojović, i Drugu armiju, na čijem čelu je bio vojvoda Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio Živojin Mišić. On je u Zapovesti srpskoj vojsci za proboj Solunskog fronta, 13.09.1918. rekao : „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom da od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! Junaci, s’ nepokolebljivom verom i nadom napred u otadžbinu!“ Ova zapovest svedoči kolika je bila odlučnost srpskog naroda da oslobodi svoju otadžbinu.

Planinu Nidže su naizmenično osvajale sukobljene vojske, ali su konačno bugarske i nemačke snage bile nadjačane pobedom srpske vojske i Veliki rat tj Prvi svetski rat završen pobedom Istočnog fronta. Međutim, ništa ne može odgovarajuće pripremiti posetioca za nestvarnu lepotu, mir i tišinu planine Nidže i Kajmakčalana, u odnosu na neizdržive i surove borbe koje su se ovde odigrale pre 100 godina. Bespoštedne, požrtvovane i natčovečanske borbe na Kajmakčalanu tokom Kajmakčalanske bitke su okončane oslobađanjem Bitolja /Monastira/ u okviru proboja Solunskog fronta, kao uvoda u uspešno razrešenje Prvog svetskog rata. Na Kajmakčalanu je posle Prvog svetskog rata podignuta kapela sa spomen-kosturnicom. Na njoj je bila uklesana i posveta kralja Aleksandra „Mojim div junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde, kao večni stanari na pragu otadžbine.” Pored ove kosturnice u okolini Kajmakčalana ima još grobalja srpskih vojnika, mada većina njih počiva na groblju Zejtinlik u Solunu. Na planini Nidže, u podnožju vrha Kajmakčalana, postoji 44 manja srpska vojnička groblja.

Na vrhu Kajmakčalana postoji mala crkva posvećena Svetom Iliji, osigurana žicom, sagrađena od ostataka granata i oružja, kao i kosturnica srpskih vojnika koji su izginuli u Bitci na Kajmakčalanu, koja čuva spomen na njihov večni mir. U kosturnici ispod kapele počivaju kosti više od 4600 srpskih junaka koji su ugradili živote u pripremu proboja Solunskog fronta pred trijumfalno okončanje rata. U crkvi Svetog Ilije je urna sa srcem Dr Arčibalda Rajsa, švajcarsko-nemačkog naučnika i oca forenzike, koji je nastojao da svetu privuče pažnju na stradanje srpskih civila tokom Velikog rata. Na urni piše :

“U ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana, spava zlatno srce srpskog prijatelja”, 8 avgust 1929.

Privrženost Dr Arčibalda Rajsa srpskoj herojskoj strani je bila tolika da se borio zajedno sa Srbima, živeo u Beogradu do kraja života i svojim testamentom je zaveštao svoje srce Kajmakčalanu. Ovo jedinstveno svedočanstvo o našim herojskim precima koji su ugradili živote u proboj Solunskog fronta i o slavnoj srpskoj istoriji nije široko poznato, ali zaslužuje da ne ostane tako, već da zauvek predstavlja herojsko nasleđe Srba među planinama i vrletima sadasnje Makedonije.

 

SHARE IT: