Seoski Turizam

Crna Gora

Crnogorska narodna nosnja

Početna / Crnogorska narodna nosnja

Crnogorska narodna nosnja

Kultura današnje Crne Gore je očaravajuća, baš kako crnogorska veličanstvena istorija i geografski položaj nalažu. Crnogorska narodna nošnja je izuzetno bogata, elegantnih modela, kombinacija jarkih boja, sa bogatim zlatnim vezom. Radi uklapanje u nošnju, vez je u zlatu, što tradicionalnu nošnju Crne Gore čini jednom od najlepših u Evropi, a radniku koji izradjuje nošnje, za par – mušku i žensku narodnu nošnju treba oko tri meseca.

Narodna nošnja je uvek bila važan deo života Crnogoraca. Od kog materijala i u kom stilu je nošnja izradjenja je govorilo puno o ličnosti. Koreni crnogorskog kulturnog nasledja sežu u prošlost. Crna Gora je vekovima bila meta brojnih osvajača i svi raznovrsni uticaji su se mešali u zemlji koja ih je manje-više prihvatila, da bi oni konačno bili prilagodjeni cronogorskom načinu zivota. Kao rezultat nastale su umetničke vrednosti i osobine crnogorskih stanovnika i kultura. Pored ovih kulturno-istorijskih činalaca,  geografski uslovi su imali veoma značajan uticaj na izbor platna od kojih su izradjivane narodne nošnje. Odredjena crnogorska sela su i danas teško dostupna i veza sa civilizacijom je retka, što je u prošlosti  crnogorskih sela bio veoma čest slučaj. Iz tih razloga su seoski stanovnici morali samostalno da šiju svoju odeću i da ih izradjuju od materijala koji su im bili dostupni. Materijali koji su najčešće korišćeni u izradi tradicionalnih nošnji Crne Gore su  vuna, kozja dlaka, kudelja, lan, španska trska, a u malim količinama se proizvodila i koristila svila.

Muska narodna nosnja

Ako podjemo od reda oblačenja, na prvom mestu su dokolenice. Dokolenice su vrsta čarapa koja čvrsto steze zglobove. Za izradu ove vrste čarapa je potrebno veliko umeće, a najzačajnije je da je za njihovo oblačenje potrebno dosta vremena, bez obzira na iskustvo. Dokolenica treba da su snazno priljubljene uz noge, jer omogućava lakše i bezbednije pokrete, a bilo je izuzetno vazno Crnogorcima koji su se kretali kamenitim podnebljem. Pored dokolenica koristile su se čarape bjecve, koje su imale prorez sa strane, a bile su obrubljene crvenim ili tamno plavim grubim platnom. Pantalone su se oblačile odmah posle čarapa, tako da nalezu na deo dokolenica. Cesto su pantalone i dokolenica bile pričvršćene vrpcom, da se ne bi odvojile, a za to su pravljenje specijalne kukice na dokolenicama. Pantalone običnih Crnogoraca su bile bele i šivene su od grubog platna i nepromočive čoje. Pantalone su oko struka bile šire, duboko ispod kolena su se suzavale. Crnogorci su nosili pojas sa pletenicom kroz koji je prolazila uzica, da bi pantalone bile dobro opasane oko struka. Muška crnogorska košulja je imala okovratnik i prorez na prsima, koji se zakopčavao dugmadima. Košulja se uvlačila u pantalone i najčešće je bila bela /retko se sreće Crnogorac u raznobojnoj košulji/. Košulja je bila obavezan deo muške crnogorske narodne nošnje i vezana je za festivale. Osim košulje, gornji deo muške nošnje čini “gunj” /seljačka jakna dugih rukava/.  Gunj je imao kratke kićanke na grudima, koje su se okretale pojedinacno. Crngoci su nosili ovu kratku jaknu čiji su se krajevi preplitali, a zakopčavala se bakarnim dugmadima. Gunj je zamenila “dolama” sa rukavima ispod pazuha, koja je do prvog dugmeta skoro sasvim otvorena, tako da se moze prebaciti pozadi. Na taj način su ruke ostajale samo u košulji. Ovo je bilo od izuzetnog značaja i veoma karakteristično za Crnu Goru, jer je ovim načinom odevanja, narodna nošnja korišćena u svim godišnjim dobima. Tokom leta se nisu nosili rukavi na dolami, ili su rukavi bili zabačeni pozadi, a zimi su Crnogorci stavljali rukave na svoje dolame. Dolama u crnogorskoj narodnoj nošnji je obično zelene boje i izradjena od grubog i nepromočivog materijala. Završeci dolame /rukavi i uglovi kićanki/ su ukrašeni tamnocrvenom bojom. Ispod gunja se nosio “dzemadan”, izradjen od crvenog grubog platna i obično izvezen na stranama pamučnim ili svilenim nitima crne ili zlatne boje. To je haljetak sa kićankama koje su išle jedna preko druge, a zakopčavao se sa četiri dugmeta od metala, sa crnim čvorovima od svilenog konca. Dzemadan se nosio preko grudi, obuhvatajući sve do grla. Ivice kićanki dzemadana su takodje ukrašavane čvorovima sa zlatnim vezom. Dzamadan je nekada zamenjivala “ječerma”, koja nije imala kićanke i preklop, sa ravnim prorezom na grudima. Na obe strane “jecerme” su bila dva reda crnih svilenih dugmadi kao dekoracija. Ispod dugmadi je bilo nekoliko kukica i čvorica, kojima se odozdo prema sredini zakopčavala jecerma. Ječerma se obično zakopčavala samo kukicama i čvoricima, jer su Crnogorci ostavljali grudi nepokrivene. Preko gunja je isao “jelek” /izvezena jakna bez rukava/. Jelek je izradjivan od grubog materijala i bio je ukrašen trakom ili zlatnim vezom. To je gornji deo odeće, sličan kaputu, ali bez rukava. Napred je veoma otvoren, a njegova karakteristika je da se nikada ne zakopčava. Jelek je nekada zamenjivala “toka” /srebrna pločasti oklop/, koji je imao isti oblik kao jelek, a na prednjoj strani su obično bile srebne ploče. “Toke” su na različite načine pričvršćivane za jelek, blizu tela, a budući da su od metala, podsećaju na oklop, što je bila u prošlosti Crne Gore zapravo njegova uloga. Crnogorska kapa je tradicionalna kapa koja se nosi u Crnoj Gori.

Bokeška nošnja /nošnja stanovnika Bokokotorskog zaliva/ nije ništa manje zivopisna od crnogorske, jer je nose pripadnici iste rase i jezika, a razlika medju njima se jedva moze prepoznati - po knezevskim inicijalima na crnogorskoj kapi. Mišljenja smo takodje da crnogorski gorštak nosi nadmoćni odraz slobode i nezavisnosti, koji su srazmerni razlikama u njihovoj istoriji i političkim uslovima.

Zenska gradjanska nosnja

Neki istrazivači koji su se bavili narodnim nošnjama Crne Gore vrše njihovu podelu na gradjanske i tradicionalne nošnje. Ova podela se bazira na razlici u oblačenju pravoslavne zene  i one koja je zivela obično na primorju – zene katoličke veroispovesti. Tradicionalne zenske nošnje crnogorskih područja su se obično sastojale od : košulje, vunene haljine, suknje, pregače, pojasa, marame za glavu i čarapa, a kao zamenu odeće su zene koristile kamizolu /odredjenu vrstu haljetka/, koret /kratki kaput obično braon boje/, zubun /odeća bez rukava/, curdiju /vrstu jakne kratkih rukava ili bez rukava/ i kaftan. Od obuće se najčešće koristio opanak /seljačka obuća/, papuče, a ponekad i cipele.

Kada govorimo o zenskoj gradjanskoj nošnji Crne Gore, moramo imati na umu sve istorijske i modne dogadjaje u 18. veku. U to vreme se nosila šira odeća sa naborima, koja je pokrivala ramena i imala duboki izrez uokviren faltama od čipke ili nekog tamnijeg platna. Rukavi su bili ravni, obično sa ukrasnim manžetnama. Haljinu sa faltama je tek kasnije zamenila haljina sa naborima. Ovi nabori su počinjali od sredine dekoltea i pruzajući se oko vrata, slobodno padali na ledja. Sa prednje strane je dobro utegnut korset bio povezan sa svake strane trouglastim umetkom na pojasu, koji je bio bogato ukrašen. Gornji delovi odeće su na neki način otvorili put suknji i bili su manje ukrašeni. Haljina je imala ukrasni okovratnik, takodje ravnih rukava, duzine do lakata i završavala se naborima iz kojih su virile čipkane manzetne.

Zenska narodna nosnja

Suknje za zensku crnogorsku narodnu nošnju su obicno izradjivane od kudelje i lana. Svečane suknje su izradjivane od svile i damasta i obično su bile ukrašavane urkasnom trakom ili zlatnim vezom. Suknje su zakopčavane dugmadima i “ambretama”, koje su imale ukrasnu i upotrebnu funkciju. Rasa  je deo odece koji se nosio preko bele kosulje. Rasa je izradjivana od različitih vrsta vune. Suknja je bila odevni predmet, koje su koristile zene koji su nosile “rasu”, članice bogatije klase doseljenika. Izradjivane su od platna indijane, kamelot svile i drugih vrsta materijala.

Pojas je deo tradicionalne nošnje. Siroki pojasevi se izradjuju od vune. Kasnije su zamenjeni “jakicarima”, čvrstim koznim pojasevima, ukrašenim crvenom bojom. Nekada je pojas bio izradjivan od kudelje I lana. Pojas se zakopčavao dugmadima sa kopčom ili, što je bilo uobičajeno, pojas širok od 6 do 8 cm se jednostavno omotavao oko struka.

Prava karakteristika zenske narodne nošnje je “cemer”, koji je zamenio “jakicara”. To je jednostavniji pojas sa srebrnim filigranskim nakitom i ima dve kopče ukrašene raznovrsnim kamenjem /najčešće zelenim ili tamno crvenim kamenjem/. Postojao je takodje kovani Cemer. Ispod starog teškog pojasa je bio drugi, poznat kao “zenski trak” . “Zenski trak” je traka od grubog platna, širine do 6 cm i više od 5 metara duga, kojom su zene omotavale svoj struk, kako bi se zašitile od pritiska teškog pojasa koje su nosile. Pregača/kecelja je smatrana neophodnim delom tradicionalne crnogorske nošnje. Pregaču su zene nosile uz narodnu nošnju, jer je ona sluzila za svakodnevnu upotrebu. Takve pregače su izradjivane od “tela” i “indijana platna”. Postojale su pregače za svečane prilike, koje su bile ukrašavane svilom i zlatnim vezom. Jecerma je vrsta kratkog haljetka, koji ide do struka, sa ili bez zakopčavanja, obično izradjen od grubog platna ili somota. Kamizola je takodje vrsta haljetka – anterije koja se nosila preko košulje. Izradjivana je od svile ili damasta. Ovakvu anteriju su imale samo zene viših društvenih klasa. Zubun je izradjivan od grubog platna, “bombazine" ili somota, u raznim duzinama. Zubuni su bili bez rukava ili sa rukavima, obično sa dugmadima, kojima su se zakopčavali.

Dolama je vrsta gornjeg dela odeće, obično izradjena od grubog materijala, koja je korišćena u svečanim prilikama. Duzina dolame je obično dostizala do kolena, a ponekad je bila i duza, obično sa rukavima. Dolame su bile ukrašavane zlatnim dugmadima ili zlatnim trakama. Bran je široka zenka haljina. Ona se nosila preko košulje i izradjivana je od gornjih ili donjih delova suknje. “Stan” je bio priljubljen uz telo, dok je donji deo imao 5 nabora. Duzina brana je dosezala do stopala.